Srbija nudi studentima iz Crne Gore status i povlastice domaćih studenata, ukoliko se izjasne kao Srbi. Dokument se otkuca i ovjeri u sudu. U protivnom, našu djecu će tretirati kao strane studente i moraće da plaćaju po cjenovniku za strance – u prosjeku oko 150 eura više po ispitu. Nakon što dokument ovjeri i pečatira sud – postanete pripadnik srpske nacionalne manjine iz Crne Gore.
Kad ovo pročitate, u grlu vam se sveže tužan čvor. Ovo je sramota – i to trostruka. Sramota za Srbiju, sramota za studente koji su ovo potpisali, i, ponajviše, sramota za nas, za Crnu Goru. Marginalni događaji su često slikovitiji od tema sa naslovnica – slučajno ih otkrijete pa vas iznenađenje uplaši.
Sramota Republike Srbije je najmanja. Ovdje se radi o našim studentima, ne o Srbiji – nepristojna ponuda je manje važna od odgovora koji damo na nju. Ipak, nacionalne ili etničke manjine jedne zemlje u dijaspori su jedna stvar, a njeni državljani u inostranstvu sasvim druga stvar. Spajanje te dvije kategorije, osim što bi u bilo kojoj zemlji EU izazvalo administrativni haos, u ovom slučaju predstavlja indirektnu diskriminaciju po nacionalnoj osnovi i potvrdu očigledne činjenice da Srbija uvažava nacionalnu, a ne građansku kategoriju, što je bilo svojstveno evropskim državama u XIX vijeku. Tačno, radi se o benefitima koji su posljedica inicijative pojedinca, pa o diskriminaciji ne možemo govoriti u striktno pravnom okviru, ali o uvrijedljivom i ponižavajućem odnosu možemo: nacionalnost treba da bude privatna stvar, i sramota je da od nje studentima zavisi školarina. Praviti se da ste fini kao Slovenija, koja status domaćih studenata daje svima sa područja bivše Jugoslavije, a sa druge strane nuditi pare studentima koji jedva imaju stan da plate u zamjenu za izjavu da su Srbi je jadno.
Crnogorski studenti koji su potpisali ovaj dokument – napravili su izbor. Tih nekoliko rečenica koje se iskucaju ne znače ništa, kaže jedna naša studentkinja beogradskog univerziteta. To je, veli, beznačajni papir. A kako može papir od kog zavisi školarina biti beznačajan? Ako riječi koje potpišemo imaju posljedice, onda između riječi i djela nema razlike. Miloš Đurić ’41. nije potpisao Apel srpskom narodu jer je morao studentima etiku da predaje. Da je svirao u diple, možda bi značaj papira bio manji. I, ne treba se zavaravati da ste nekoga prevarili izjavom o Srpstvu – možda na irelevantno-apstraktnom nivou, ali se u životu nacionalnost, integritet i svake druge vrijednosti svedu na prilično prostu mjeru: izbor. Momcima i djevojkama koji su potpisali ovu izjavu je moralisanje iz inostranstva vjerovatno posljednje na ljestvici beskorisnih raspredanja (i najiritantnije). Zato mi ne pada na pamet da im sudim (već da se stidim).
Sramota treba da bude nas iz Crne Gore više nego ikog drugog. Kao država i kao društvo mi smo prvi i glavni krivac. Srbija ima pravo da nudi stranim studentima šta god hoće – i oni da izaberu. Ali nas, njihovu zemlju, treba da bude stid i sram što smo dozvolili da mladi ljudi dođu u poziciju da potpisuju načertanija i nacionalističke idiotarije jer ne mogu sebi da priušte školarinu za studije, hranu u menzi i neki jeftin smještaj u studentskom domu. Ovo što se danas dešava na univerzitetima u Srbiji je samo posljedica problema, a ne uzrok. Suština problema je u Crnoj Gori – mi smo krivi što se Beograd mladim ljudima čini kao jedina opcija koja nudi neku perspektivu (znate zašto?) jer su ti mladi ljudi koji tako misle u pravu. Jer imamo tri univerziteta, od kojih je jedan bezvrijedno doktrinaško smeće naspram koga je Kumrovac pojam visokoobrazovne institucije. Nakon studija u nikakvim uslovima, čemu crnogorski student ima da se nada? Da Rusima namješta ležaljke pa da eventualno za koju godinu bude supervajzor? S obzirom na nesrazmjerno velik broj kadrova u državnoj administraciji i procenat od oko trećine studenata ekonomije, prava ili političkih nauka, svaki elementarno inteligentan student društvenih nauka vidi da mu je perspektiva u Crnoj Gori veoma loša. Treba, dakle, nas iz Crne Gore da bude sramota – jer čija je krivica što dekan pravnog fakulteta neće da izda diplome studentima jer je u svađi sa svojim kabinetom? Što studenti profesorima za desetku prevode knjige sa engleskog, da bi ovi isplagirali stručne radove? Što za dvije hiljade eura koje daš Mediteranu dobiješ ćagu koju sjutra možeš o Honduras da objesiš? Je li nam kriva Srbija što se došlo do toga da pekarska radnja Jastreb osniva fakultet, što se predavanja drže u kafani, što crnogorski profesori univerziteta ne znaju padeže, što je Aco Đukanović doktorirao ljudska prava? Značaj koji naše društvo daje obrazovanju personifikuje Ministar Prosvjete i Nauke – ovaj:
http://www.youtube.com/watch?v=bDe0gwUSogE
i ovaj: http://www.youtube.com/watch?v=2kis2CkfHj4.
On nije samo mjera srozavanja našeg obrazovnog sistema – već i našeg kompletnog sistema vrijednosti gdje ti poslušnost vrijedi više od znanja i partijska knjižica više od magistrature.
Patriotizam nije nipošto causa sui – zato za manjak patriotizma, tačnije njegovu grubu negaciju ne treba da krivimo one koji su to uradili napismeno – već sami sebe. Anti-patriotizam je simptom društva prije nego pojedinca. Studenti koji su pljunuli na privrženost Crnoj Gori pokazali su da ljubav prema zemlji, da bi značila nešto više od fraze, mora imati reciprocitet. A u odnosu Crne Gore prema svojim studentima ljubavi ima ponamjanje. Takav odnos, maćehinski prije nego majčinski, ima i svoga krivca: Crnu Goru, ovakvu kakva jeste, nije gradio niko drugi do mi Crnogorci. Ona, koje se studenti odriču, je naš najsuroviji odraz. Zato su pristupnice srpskoj naciji koju naši studenti potpisuju naša, i samo naša sramota. Trostruka. Stostruka.
Feđa, u Crnoj Gori su trećina stanovnika Srbi. Ako izuzmeš Albance zbog preferiranja studija u Tirani /Prištini, BOšnjake koji idu ka Sarajevu ili Novom Pazaru, ostaju Srbi i Crnogorci.
Većina njih će ostati u Podgorici ili lNikšiću zbog materijalnog stanja, odnosno jer je tako džabe. Podgorica i Nikšić su pola CG.
Od onih koji gledaju ka Beogradu, većina JESU crnogorski Srbi i takav papir im ne predstavlja problem. Broj onih koji imaju ovu dilemu, ne prelazi 50 u najboljem slučaju.
Upao si i u zamku da srpske zakone gledaš samo kao mjere prema Crnoj Gori. Ali nije tako. Srbija ima obaveze prema svojoj manjini i u Hrvatskoj, konstitutivnom narodu u BiH, manjini u Makedoniji, Sloveniji, pa i Rumuniji i Mađarskoj.
I to je pravo Srbije
Pogledaj Crnu Goru. Busamo se sa nekom dijasporom, Crnogorcima po Srbiji, a ne daju im se nikakva prava. Onaj Crnogorac iz Lovćenca može da studira u Crnoj Gori kao stranac, uz svo njegovo mahanje crvenim barjakom.
A šta je tek sa onim Srbima porijeklom iz Crne GOre, koji bi možda došli da studiraju u đedovskoj zemlji? TO je minus za Crnu GOru, a Srbija ulaže u svoj humani kapital
Nacionalizam i nacionalna pripadnost su zaostavštine plemenskog modusa koji je većini stanovnika jedina i nasušna potreba. Svaki mladi, pametan i dovoljno ciničan intelektualac će uhvatiti priliku da se sa što manje troškova školuje na sjajnim beogradskim fakultetima ako je sve što je potrebno potpisati da se izjašnjava kao _____. Ljudima koji vide mnogo dalje od busanja u grudi i narodne muzike nije bitno koja će floskula biti ispisana iznad crte. Onima kojima ni jedno obrazovanje više ne može pomoći, poginuće za tim.
Ima tu i jedna caka. Ako se vrate u Crnu Goru, jedno od pitanja će biti: “Jesi li bio redovan ili smofinansirajući?”
… I nakon odgovora “Redovan”, umjesto da mu čestitaju na praktičnosti i zahvale što se vratio u Crnu Goru da u njoj prospe svoje stečeno znanje i, shodno tome, adekvatno ga uposle, upisaće ga kao politički nepodobnog i ostaviti da trune gdje god.
…..I tako se nastavlja traćenje potencijala trećine Crne Gore
Tako je….
Nebojša i V, hvala vam na komentarima, dakle:
Nebojša:
Nekoliko stvari.
Prvo, iako je moguće da su značajan dio naših brucoša koji studiraju u Srbiji po nacionalnosti Srbi (o čemu nisam vidio podatak?) stekao sam utisak da je za ovaj drugi dio nacionalni papir problem. Koliki je razmjer Crnogoraca i Srba je manje bitno od suštine onoga što se od njih traži – da se nacionalno izjasne da bi dobili povlastice. Takva vrsta indirektne diskriminacije, jer od nacionalnosti, nečije PRIVATNE stvari, ne treba da zavisi koliko će para platiti za studije. Tačno, ne ukidaju se stečena prava već se uslovljava sticanje prava, i inicijativa je na pojedincu a ne na državi – ali, i dalje, to JESTE indirektno diskriminisanje na nacionalnoj osnovi. Uz to, ja bih dodao da, uzevši u obzir specifičnu srpsko-crnogorsku situaciju, ovo sve ima i politički kontekst. Sve u svemu, radi se o jednoj prilično ponižavajućoj i uvrijedljivoj ponudi mešetarstva sa ličnim integritetom.
Drugo, mislim da ne gledaš na pojam dijaspore (nacionalne ili etničke) na dobar način. Postoji razlika između ljudi koji se osjećaju nacionalno Srbima (njihova lična stvar) i onih koji imaju srpsko državljanstvo. NIGDJE, NI U JEDNOJ NORMALNOJ ZEMLJI nećeš vidjeti ovakvu nakaradnu politiku povlastica studentima koji su strani državljani samo jer se oni izjašnjavaju kao pripadnici nacionalnog korpusa njenog dominantnog naroda. To je u 21. vijeku NEČUVENO. Prvo, sama ovakva politika bi u, npr. Britaniji ili SAD-u kreirala haos od miliona novih nacionalnih studenata. Drugo, bitnije, jedna GRAĐANSKA država ne uzima nacionalnost kao relevantnu kategoriju (osim u vrlo rijetkim slučajevima afirmacije manjina, kad se prije radi o etničkoj pripadnosti) – koncept građanske države isključuje “nacionalnost”, “etničko porijeklo”, “vjeru”, itd kao relevantne smjernice politike. Srbija, prema tome, nije građanska nego nacionalna država (što joj, između ostalog, piše u Ustavu). Nacionalna država je koncept koji se vezuje za XVIII i XIX vijek.
Tačno je da Srbija ovu politiku vodi i prema drugim zemljama regiona, što čini stvari još gorim. Slovenija, naprimjer, ima politiku prema istim zemljama, s tim što ona daje svim državljanima ex-yu zemalja status domaćih studenata, naravno, ne pitajući za nacionalnu pripadnost. Velika je razlika.
V:
Nisam shvatio ko su cinici – mladi intelektualci ili narodnjaci? Mislim da nije to tako baš nekonfliktno.
Hvala vam obojici na komentarima, ponovo! Pozdrav!
Nisam ranije pratila blog.
Zanima me komentarises li obicno teme koje budu u dnevnim novinama?
@ šoljica: idi troluj neđe drugo.
@ feđa: građanski, intelektualni cinizam je u najmanju ruku pasivno-agresivan, vrlo ličan i diskretan. Cinizam u umjetnosti i kulturi je, takođe, znak racija, nikako namjerne i perfidne eksploatacije najnižih pobuda primitivnih emocija, što ‘narodjaci’, zapravo, jesu.
Jedno je znak intelektualnog očaja, ovo drugo je kriminal.
Ja uistinu ne vidim u chemu je ovdje problem…
Tachno je da bi sitem kakav ima Srbija kada je u pitanju tretman stranih/domacih studenata u Britaniji doveo do toga da bi svi dolazeci studenti naglo postali Britanci, shto bi (zbog manjih shkolarina koje bi placali) ekonomski ugrozilo britanske univerzitete. No kakve to veze ima sa Srbijom? Svaka drzava donosi one zakone za koje smatra da su najbolje rjeshenje. Ochigledno ovakvo rjeshenje pashe Srbiji (pa zato je i tu) i ochigledno da ovakvo rjeshenje ne bi dobro doshlo Britaniji (pa ga zato i nema). Ipak, britanski zakon o drzavljanstvu (s druge strane), omogucava potomcima britanskih iseljenika (chini mi se do trece generacije) pravo na drzavljanstvo, chime dobijaju i tretman domaceg studenta. To je britansko rjeshenje ovog problema.
Ti tvrdish da je ovaj zakon chist primjer nacionalne drzava. No to nije tachno, jer i svi drzavljani Srbije (bez obzira na nacionalnost) imaju status domaceg studenta. Bio bi u pravu kada bi postojao zakon koji status domaceg studenta pripisuje samo Srbima (shto ochigledno nije sluchaj).
Zakon ochigledno postoji radi Srba koji ne zive u Srbiji. Kao shto je neko vec rekao, veliki broj studenata iz Crne Gore koji odlaze u Srbiju jesu Srbi. No i da nisu, pa shta? Niko nikoga ne sili da se kao ishta izjasni. Mislim da kad bih ja ishao u Srbiju da studiram da bih se izjasnio kao Srbin. No, mozda ja i nisam bash dobar primjer za ovo, jer se ja izjashnjavam kao Crnogorac iskljuchivo iz razloga nepostojanja kategorije “Jugosloven” ili ti “Crnogorac-Hrvat-Bosanac”. Svakome na volju! Kome se ne svidja nek ne ide u Srbiju, a kome je stalo do “chojstva i junashtva” neka otvori novchanik. To shto ce se neko dusati svojim crnogorstvom tako shto ce placati vecu shkolarinu, mnogo ce nam svima pomoc! Ja predlazem ovim patriotama spremnim da plate vishe, da se ipak izjasne kao Srbi, plate pola, a drugu polovinu daju nekoj crnogorskoj humanitarnoj organizaciji. E tome skidam kapu i tog smatram pravim Crnogorcem (ove ostale smatram samo nacionalistichkim budalama)
Shto se tiche tvog osvrta na privatne univerzitete: u jednom trenutku se zalish shto su crnogorski univerziteti nekvalitetni, a u drugom osudjujesh otvaranje novih privatnih fakulteta. Vishe univerziteta, znachi veca konkurencija, a jaka konkurencija dovodi do poboljshanja usluga (u ovom sluchaju obrazovanja). Pa shta shto “Jastreb” otvara univerzitet? Neka otvori! Ako bude dobar, prezivjece, a njegovi studenti ce se snaci na trzishtu rada. Ako ne bude nishta valjao, ti studenti nece naci posao, ostali ce vidjeti da od toga nema valjde i univerzitet ce propasti. Smatram da otvaranje novog univerziteta (ma ko da ga otvara) uvijek doprinosti prosveti.
Ja smatram da je obrazovanje u CG blaze receno shit. Ustvari mislim da su nas skolski parodija na ono sto bi skola i obrazovanje trebalo da budu. Ali isto tako smatram da nasi studenti se nece spasiti od tih gluposti ako odu da studiraju na nekom srpskom univerzitetu.
Situaciju na BG univerzitetu je lijepo opisao profesor Milan M Cirkovic (poznati srpski fizicar i profesor na novosadskom univerzitetu).
“…imam opsti utisak da niko nema snage da kaze jednu dublju i porazniju istinu: sa casnim izuzecima, nasi univerziteti, a beogradski ispred svih njih, postali su steciste specificne forme organizovanja mediokriteta koja bi se bez ikakvog preterivanja mogla nazvati akademskom ili univerzitetskom mafijom. Pri tom i ne mislim poglavito na one direktne malverzacije tipa primanja mita radi davanja ocena. Ne, vec je stvar mnogo dublja i teza, jer sustina mafije (i istorijske cosa nostre i njenih derivata sirom sveta) nije u zlocinima koje ona cini – oni su tu epifenomen. Sustina je u organizovanom strahu, hijerarhiji, poslusnosti i raspodeli vlasti. Ako se autoritetu na vrhu okrenu na drugu stranu – kao sto je bio slucaj u vreme Musolinija, kad se mafija borila protiv fashizma, onda zlocinci iznenada postaju heroji, ali to na njeno unutrasnje uredjenje uopste ne utice. E, takvo je stanje na BU. Proglasili vi bolonjski proces ili ne proglasili, nemoralna, mediokritetska i diletantska politika na univerzitetu ce se nastaviti. Mozda se par aktera promeni, ali opsta lenjost, apatija, nevoljnost da se suoci sa stvarnoscu, da se azuriraju programi i nacin rada, da se razume da su i Staljin i Tito, pa i Milosevic mrtvi, jos ce dugo vladati na BU.
Osnovna prilika da se nesto sustinski promeni propustena je, naravno, nakon promena 2000. godine, kad je trebalo sprovesti temeljnu cistku mafijaskih bosova. Pa je onda ponovo propustena kada je donesen razvodnjeni i slabasni novi zakon o univerzitetu iz koga su amandmanima izbacili sve sustinske stvari. time je bosovima dat jasan znak: sve je to ok, reci cemo da nije lepo to sto ste radili ranije, ali vi samo terajte dalje. Kazite da sprovodite reforme i niko nece u vas ni prstom da pokaze. Ko ono bese (Kondorse?) lepo rekao: “Treba sve da promenimo – da bi sve ostalo isto.”
I sta imamo danas? Imamo situaciju u kojoj se na jednom fakultetu BU maltene svakog meseca slavi dokazani genocid. Imamo situaciju u kojoj covek koga je sud casti punovazno osudio za nemoralno ponasanje pri izboru saradnika na katedri… biva unapredjen izborom za prorektora! Imamo situaciju u kojoj na vise fakulteta profesori insistiraju na kupovini njihovih knjiga koje onda besramno potpisuju studentima sa sve datumom, da bi svaka sledeca generacija morala da iznova kupi njihove (inace lose cak i po domacim niskim standardima) knjige. Imamo situaciju u kojoj osoba koja je bila rektor nije bila u stanju da na pitanje funkcionera unesco-a ili neke slicne organizacije koliko uopste BU ima studenata i zaposlenih odgovori sa preciznoscu vecom od 10% (zamislite direktora neke firme u slicnoj situaciji!). Imamo situaciju u kojoj zbog nemogucnosti dogovora medju fakultetima oko placanja struje njih nekoliko bude nedeljama bez struje u centru glavnog grada, dobrano u 21. veku. Itd. isl. Svako ce se setiti jos mnogo ovakvih primera – ali svi se svode na jedno: imamo situaciju u kojoj je BU u pravom smislu reci balkanska krcma i tamni vilajet, a retko ko ima hrabrosti da to otvoreno kaze.”
Izvor http://blog.b92.net/arhiva/node/5452.html
Prvo, kategorija REKTOR pravnog fakulteta ne postoji. Svaki elementarno (a i manje) inteligentan student društvenih nauka zna da je na čelu fakulteta dekan, a na čelu univerziteta rektor
Drugo, sasvim neosnovano, na osnovu informacija koje izmišljaš, komentarišeš visokoobrazovne institucije u Crnoj Gori. Nije da je situacija sjajna, ali eto napadao si UDG sad prozivaš Mediteranovu diplomu, a te je ove godine izašla prva generacija studenata, jedino sa menadžmenta imaju 2 gotove generacije.
Tvoji radovi su uvijek isti – senzacionalistički, sa besciljnom analizom i zaključcima koje svi znaju. Očekivalo se da napreduješ u americi, ali eto..
Naravno da ima istine u ovome što si rekao, ali nisi rekao ništa što nismo pročitali u dnevnoj štampi
Pozdrav
Prilično nezavidna situacija u koju nas je dovela Srbija.
Što raditi?
Jedino što je moguće zbog ovoga je, možda, da objavimo rat Srbiji, ja druge solucije ne vidim.
Da otvaranje novih univerziteta jaca konkurenciju, nesto bi i bilo od crnogorskog skolstva, medjutim, bas je obrnuto, sada je svako drugi magistar (tj. master po novom), a ispite mu je polagao neko treci.
Jako niski kriterijumi na novootvorenim fakultetima (a sve u cilju sto veceg profita) samo ugrozavaju skolstvo. Ne pravi se konkurencija nego gomila ljudi koji ne znaju da promijene imenicu po padezima, a po zakonu moraju primati vecu platu ako im je veca titula.
Losiji djaci u srednjoj skoli ce uglavnom poci tom linijom manjeg otpora i imace dvije diplome prije nego sto oni koji su provodili dane i noci uceci uopste stignu da diplomiraju. Kome ce se dati prednost pri zaposljavanju? Naravno, onom odmornom sa dvije diplome i prosjekom 10. Nema veze kako je do te diplome dosao.
Da li treba da pominjem nivo korupcije na pojedinim drzavnim fakultetima? Par stotina eura (a cesto i manje), par ruckova sa profesorom, student kome treba novac, bubica i mikrofon, milion nacina da se lako polozi ispit. Zasto ne iskoristiti priliku kada ti na ispitu niko ne provjerava identitet?
Zasto ljudi idu u Srbiju kada je tako lako steci diplomu u Crnoj Gori? Pa ima nas koji zelimo nesto i da naucimo.
Pazljivo sam proucila plan i program mog fakuleta i plan i program istog fakulteta u Crnoj Gori i zakljucila da do istog zvanja treba da polozim mnogo vise predmeta. Razmisljam- nije to toliko strasno, gledala sam uslove za master studije na nekim stranim fakultetima, crnogorski plan i program ih ne ispunjava. Nakon prve zavrsene godine u Beogradu, raspust sam provela kuci. Saznala sam da je 5 od 7 prijatelja koji su studirali na crnogorskoj verziji mog fakulteta odlucilo da odustane i upise nesto sasvim drugacije. Zainteresovana, pogledala sam kako izgleda ispit najtezeg predmeta na prvoj godini. Ispostavilo se da je taj ispit laksa verzija kolokvijuma na mom fakultetu. Nije ovo napisano kao pohvala mom fakultetu ili meni, nego da primjetite, da i sa potpuno olaksanim programom, ljudi i dalje odustaju jer vide da neki njihovi skolski drugovi, koji su u srednjoj skoli dobijali prolaznu ocjenu tek popravnom ispitu, na svojim privatnim fakultetima imaju odlicne prosjeke. Naravno, svuda ima izuzetaka.
Da ne ispadne samo da hvalim fakultete u Beogradu, potpisujem svaku rijec koju je citirao webwebuilt. Ni u Beogradu situacija nije sjajna. Zakoni se primjenjuju retroaktivno, a onda ih svaka baba i zaba tumaci na svoj nacin. Kada studenti povise ton, prijeti im se izbacivanjem sa fakulteta. Bolonjska deklaracija se “primjenjuje” na svakom fakultetu razlicito. Na fakultetima na kojima trebaju da se izvode laboratorijske vjezbe koristi se oprema stara u nekim slucajevima preko 50 godina, a i te laboratorijske vjezbe su skoro pa nepostojece. Udzbenici i metode predavanja su zastarjeli. Na velikom broju predmeta je nemoguce doci do literature. Na predavanjima ima ili trista ili troje ljudi u prostoru predvidjenom za sto. Studentski standard je izuzetno nizak, hrana u menzi se opet pokvarila. Ipak, znanje koje se dobija je neprocjenjivo. Zbog toga se isplati biti u Beogradu, ako ne postoje uslovi da se studira u inostranstvu.
Fedja, sada znam da ces pomenuti stipendije, ali sama prijava za fakultet kosta i vise od 50 eura, plus troskovi standardizovanih testova, koje neko mora polagati i vise puta. Nisu te cifre svima dostizne, a nema zagarantovanog uspjeha. U Beogradu/ostatku Srbije se mogu dobiti dom i menza i troskovi postaju nizi nego u Crnoj Gori.
Licno, nisam otisla daleko od Crne Gore jer zelim da budem blize porodici. Smatram da svaku diplomu mogu da “operu” dobre master studije. Znam da, makar sa mojim fakultetom, sa dobrim prosjekom, mogu otici na bilo koji dobar fakultet u inostranstvu.
Zaista ne bih voljela da ostanem u Srbiji ili da se vratim u Crnu Goru jer tu bas niko ne zna da vrednuje znanje na pravi nacin.
Референдум ме је затекао на пола студирања у Београд. И прије и послије њега сам плаћао исту цијену као и студенти из Србије, без да ме ико пита “чи’ си ти мали”. Толико о томе колко је провјерена и свеприсутна та прича.
Мислим да имаш негативан поглед на свијет. Замисли прво да (све и да је тачно и законом утемељена та прича о фаворизовању Срба из региона и расељања) Србија једнако третира све стране студенте – сви плаћају 150Е више од домаћих. И онда, деси се нешто и Србија направи изузетак – Србима не-Србијанцима омогући да студирају по цијенама за Србијанце. Па зар то није дивно? Искорак ка лакшем животу макар једног дијела сиротих студената (нисмо сви Маровићи).
И ко што неко рече, таква пракса не качи Црногорце из Србије, да се морају Србима изјашњавати, да би студирали за џ.
Иначе, и сам рече да Србија није грађанска него национална држава (да јој то у Уставу пише) – и што је онда проблем ту? Национална држава ставља етничку припадност на прво мјесто, логично је и да припадници већинског народа с друге стране границе уживају у правима грађана националне државе. Коме смета, може кесу да дријеши или да иде у “право” иностранство, ако већ у ЦГ нема школе за њ.
Да би добио хрватско држављанство, мораш да изјавиш да си католик (другарица моја је пролазила кроз то). У грађанској Црној Гори, језичка већина нема право школовања на свом језику. И тако даље…
bravo