RASPEĆE SVETOZAREVO

Na treći dan ćutnje, kada svi već bjehu izgubili vjeru u ćutanje, javio se Svetozar.

Stari mačak je odreagovao baš kao što se moglo i zamisliti – naprimjer, da su krenuli da miču Krivokapića on bi vjerovatno optužio Srbiju i izvanjke da poriču crnogorsku naciju; da je u pitanju bio Milo on bi svoju sliku žrtvenog jarca gradio kao Sanader (“nisam ja jedini bili su tu i Jadranka i Šeks”) – ali filozof ostaje filozof i poslije ispijanja čaše.

Kako istraga postaje sve bliža a nade na DPS-ovom Kongresu sve tanje, Svetozareva filozofska nota dolazi do izražaja. Sjećam se da je prije par dana pričao nešto o prahu i tamnicama, pa danas o ćutanju, pa malo mic po mic ispade Svetozar neka gotovo mesijanička figura, rada da se žrtvuje za naše grijehe i evropsku budućnost.

U jednom trenutku, na svoj šok i zaprepašćenje, pomisliš – greote, slušaj ga, spreman je da sam sebi namakne omču i odrobija u najdubljoj tamnici za dobrobit Crne Gore, pa vidi mu sliku kako je ostarao, ima li koga u Vladi da se smiluje na patnje ovoga čovjeka? A onda se sjetiš da se, ustvari, ne radi ni o kakvom opštem boljitku koje zahtijeva žrtvu i heroja nego o istrazi koja se vodi protiv njega i njegovih ljudi u slučaju “Zavala”, da su oni klepili pare i da to svako u Budvi i drzavi zna, da Kuljača ima dvadeset i kusur stanova i da se radi o bandi koja je čitavu Budvu zatrovala korupcijom. I neka robijaju u romantiziranim ćelijama Spuža koliko god im sledovalo.

Da, tačno, ovakva selektivna pravda budi jak otpor kod poštenog čovjeka – degutantno je predstaviti Đorđa Pinjatića i budvanske lokalne činovnike kao Krupne Ribe, a da dva hotela od Zavale stoluje Brano Mićunović i da to nikome ne smeta. Ali solidarisanje sa progonjenim nas ne smije pretvoriti u ovce pa da dozvolimo ovakvu uvredljivu zamjenu teza; “Ćutim, jer je bolje biti žrtva nego dželat uvreda, linča drugih koje i ne poznajete.” Pa kako te nije sramota. To kaže čovjek koji je pozivao na Rat za Mir i granatiranje Dubrovnika – pa je dvadeset godina nakon toga imao skoposti da primi nagradu za mirnodobske napore, čovjek koji je bio dio vlasti koja je potpuno potopila moralne vrijednosti crnogorskog društva i koji je bio jedan od šegrta dželata koga se poslije odrekao.

“Ja sam davno umro na krstu raspeća/Ja sam slab da koračam nebeskim visinama vrlina/Ja sam sjenka koja se šunja po Platonovim pećinama”. Tu se, osim bezočnog laganja, vidi još jedna karakteristika Svetozarevog stila – ovo što je napisao ne znači ništa. Platonova pećina i raspeće nemaju nikakve veze. Ideja je, valjda, ako se ispovijest fino napuderiše melodramatičnošću, pa malo Platon malo kamion-avion, čitalac je kreten pa će reći “kako je mudar ovaj Svetozar”. (Tako se isto onomad pričalo da je Svetozar jako obrazovan čovjek jer je prijavio biblioteku od 4,600 knjiga).

Na kraju je, u nabrajanju zašto ćuti, pomenuo i svoju majku – nešto kao, želi najveće dobro onima kojima mu se majka moli da vidi svog sina – što je, jednostavno rečeno, dno dna. Ni sopstvenu majku nije poštedio drama queen manipulacija i laganija, i – iskreno da vam kažem – moguće da me količina bezočnosti, truleži i moralnog ništavila tjera u pristrasnost – ali mi se zaista povraćalo kad sam vidio Svetozarevo pismo iz sužanjstva.

Biće zanimljivo pročitati tekst koji objavi nakon što ga uhapse – sjetimo se da je “Bože, oprosti im, ne znaju što čine” posljednje što smo čuli od Isusa, pa ne znamo kakvi su utisci Mesije nakon žrtvovanja (ima li prostora za preispitivanje). Eto, volio bih da vidim da li će Svetozar imati obraza da zaleleče iz tamnice nakon ove kampanje za mučenika, jer kad si dobrovoljac nema da se žališ. Razumije se, bilo bi korisno ako bi mu se u zatvoru pridružio ostatak državnog vrha – mogla bi se napraviti komparativna analiza.

NEKA HVALA.

Četiri godine od dana kada je Crna Gora obnovila nezavisnost, na Trgu Republike pjeva Colonia.

DPS vodi kampanju za lokalne izbore, evropsku Crnu Goru i zaštitu državnosti (isto kao u martu 2009, u aprilu 2008. i u septembru 2006), RTCG sa svojim biltenima od 19:30h do 20:00h odrađuje medijski dio posla, Sekretarijat za saobraćaj (oni ovih dana popravljaju puteve) zadužen je za scenografiju, a aktivisti koji kupuju lične karte za 30,00 eura pružaju logistiku. Usred ove dinamične kampanje, oni nam „poklanjaju“ koncert za Dan nezavisnosti.

E pa neću da idem na koncert Colonie, nego ću Dan nezavisnosti da proslavim kući. Neću da idem ni na Perper, sve mi je isto, biće još jedni izbori do kraja godine, a ako kojim slučajem bude negdje nastupao Slobodan Kovačević sa pjesmama o Crnoj Gori, neću ni na njegov koncert da idem. Umjesto toga, nazvaću đeda i čestitaću mu Dan Nezavisnosti.  Znam da će mu biti drago da me čuje,  previše rijetko zovem.

Neću na koncert, ne zato što mislim da 21. ne treba slaviti, dapače. Mislim da nije previše da jedan dan u godini posvetimo zemlji, sjećanju na obnovu naše nezavisnosti, na vrijednosti, istorijsko i kulturno nasljeđe koje nas čini Crnogorcima. I upravo zbog toga neću da dopustim da dan kada treba da se približimo jedni drugima DPS iskoristi za predizbornu kampanju. Kad mi tribinu DPS-a i koncert za Dan nezavisnosti podmeću u paketu, na istoj bini, jedno poslije drugog – neka hvala. Pa neka me optuže da sam toliko zatrovan politikom da ni dobru muziku, ni Dan nezavisnosti ne mogu da odvojim od DPS-a. Zatrovan možda jesam, ali nisam ovca.

Zato preksjutra neću na koncert. Znam da to ne može baš tako, oni ovih dana svakome mogu da prilijepe neku etiketu, dok te prijateljski tapšu po ramenu. Nazovu te „nedovoljno deklarisanim Crnogorcem“, ako je prisustvovanje DPS-ovim koncertima, višestrukim svečanim otvaranjima puteva i šetnja mostovima na Morači jedini način nacionalnog deklarisanja, onda zaista jesam; bilo kako bilo, ne idem na koncert Colonie u petak: jer ako sad dozvolimo da nas iskoriste kao statiste u predizbornom spotu, malo po malo, dopustićemo im da nas svedu na mjesta u sali, lične karte i cifre. A ja sam previše mlad da bih im to dopustio.